Kako se gradi detetov afektivni profil – ili šta treba znati da bismo deci pomogli da se pravilno socio-emocionalno razvijaju?

Kada vam jednogodišnje dete sa svojom majkom dolazi u posetu prvi put ono ima specifična prepoznatljiva ponašanja – većinu vremena u početku provodi uz svoju majku, od nje se povremeno, na kratko, odvaja i vraća joj se, krećući se svaki put sve dalje po prostoriji i približavajući se vama ili drugim osobama u njoj. Dok se kreće po prostoriji povremeno diže pogled tražeći majku, osmehne joj se, ili je doziva, a ukoliko nešto uzme, ili dobije od vas, nosi do majke. Ovo ponašanje je uobičajeno, razvojno je potpuno očekivano, i, iako može izgledati kao da se radi o stidu ili „otkravljivanju“ zapravo se radi o funkcionisanju delikatnog mehanizma kojim dete traži i dobija zaštitu od strane odraslih. Taj mehanizam je afektivna vezanost. U osnovi teorije o afektivnoj vezanosti nalazi se nekoliko osnovnih pretpostavki – dete je spretno da od najranijih dana aktivno traži zaštitu kada opazi nelagodnost ili situaciju proceni kao novu, za njega nesigurnu ili opasnu. Tada šalje signale staratelju kojima izaziva reakciju zaštite, na koju reaguje smirivanjem, čineći tako, za uzvrat, svog staratelja sve više uverenim u sopstvenu kompetentnost da brine o detetu. Osnovni signali koje dete ima na raspolaganju su ujedno jedne od prvih „komunikacijskih“ veština kojima ovladava – plač, osmeh, privijanje (grljenje), praćenje (pogledom ili kretanjem) i dozivanje. – jednako kao što dete ima opisane veštine, i roditelj (staratelj) ima razvijenu tendenciju brige koja se, tokom razvoja odnosa roditelj-dete, uigrava oslanjajući se na ciklus: opažena nelagodnost- detetov signal- pružena zaštita- detetovo smirivanje. Mehanizam afektivne vezanosti predstavlja, prema nekim autorima, urođen sistem ponašanja kojim se obezbeđuje trajanje vrste, koji se razvija kroz nekoliko stadijuma, tokom kog i dete i staratelj aktivno učestvuju u formiranju specifične, relativno trajne relacije među njima. Tokom svog razvoja, mehanizam afektivne vezanosti će dovesti do toga da dete izdvaja jednu osobu iz svog okruženja od koje češće traži zaštitu (primarni staratelj),do razvijenih reakcija protesta pri odvajanju od ove osobe (plač, negodovanje kada osoba odlazi i smirivanje i izražavanje radosti kada ta osoba dolazi, privijanje uz nju i kasnije samostalno opušteno istraživanje prostora, ili igra). Blaga uznemirenost pri odvajanju od ove, takozvane, primarne figure afektivne vezanosti, trajaće dugo, čak i do 3-4 godine života, ali će razvoj kognitivnih veština omogućiti da vremenom ona bude sve manja, pre svega zahvaljujući veštini stvaranja unutrašnjih predstava o staratelju i svesti o njegovoj brizi i kada on nije fizički prisutan, te generalizaciji uverenja da ljudi oko deteta mogu da mu pruže utehu, podršku i zaštitu kada je to potrebno. Pun formiran mehanizam afektivne vezanosti, podrazumeva razvoj takozvanog unutrašnjeg radnog modela, kojim zapravo, iskustva iz relacije majka-dete postaju relativno stabilni i teško promenljivi modeli drugih detovih relacija koje stvara tokom detinjstva i kasnije – sa vršnjacima, vaspitačima, partnerima, ali i kao roditelj – sa sopstvenom decom. Efekti ovih prvih afektivnih veza biće vidljivi i u detetovom samopoštovanju, samopouzdanju, rezilijentnosti, razvoju igre, emocionalnom funkcionisanju, socijalnim veštinama i u nizu drugih aspekata razvoja. Činioci koji utiču na kvalitet formiranog modela mogu biti – karakteristike i veštine roditelja (staratelja; ovo se pre svega odnosi na ostetljivost roditelja tokom interakcije), nisko prisutna ometanja tokom igre, dostupnost za dete (kako fizička, tako i psihička), zainteresovanost za dete, tačno prepoznavanje njegovih potreba, adekvatno (vremenski i zahtevu prilagođeno) reagovanje, odvajanje detetove perspektive od svoje lične. Sve ove veštine nazivaju se osetjivost (senzitivnost, responzivnost) roditelja. I druge osobine roditelja, međutim, mogu biti značajne. Sapomouzdanje, društvenosti, otvorenost, autonomija, adaptabilnost, pozitivan emotivni ton mogu biti značajne za razvoj kvalitetnog odnosa sa detetom, dok potencijalno negativan uticaj mogu imati depresivnost roditelja, postojanje psihičkih problema, stresa i slično. – Odnosi u okruženju deteta – ovo se pre svega odnosi na kvalitet odnosa unutar porodice u kojoj dete raste (bračni odnos, saradnja među roditeljima, odnos sa drugom decom). Jednako tako, značajnim se pokazuju i odnosi roditelja sa svojim porodicama porekla, te kvalitet brige i ostvarena afektivna vezanost roditelja u odnosu sa svojim starateljima. – kultura u kojoj dete odrasta značajno utiče, pre svega definišući dominantne obrasce brige – „uputstva“ o tome kako se prema detetu treba ponašati. Našu kulturu, na primer, karakterišu velika usmerenost ka detetu, toplo, (pre)zaštićujuće ponašanje, te visoki standardi uloge roditelja, pogotovu za ulogu majke.

Karakteristike samog deteta (temperamenta, generalnog zdravlja…) takođe mogu da doprinesu kvalitetu odnosa sa starateljem. Ipak, istraživanja uglavnom ukazuju na to da su karakteristike deteta u značajnoj interakciji sa senzitivnošću roditelja, to jest da će roditeljske reakcije biti, kada je reč o kvalitetnom odnosu sa detetom, značajno uigrane sa karakteristikama deteta.

Sigurni obrazac (B) – najzastupljeniji u populaciji (do 65%) dece. Ova deca, u prisustvu staratelja, veoma slobodno istražuju okolinu – kada se nađu na novom prostoru, ona se po njemu aktivno kreću, analiziraju ga, uzimaju igračke, stupaju u kontakt sa drugima i slično. Pri tom, povremeno traže (pogledom ili dozivanjem) staratelja, vraćaju mu se, dobijajući fizički kontakt ili verbalnu podršku za dalju aktivnost. Ovakvo ponašanje bazira se na takozvanoj bazi sigurnosti u relaciji sa starateljem, koja omogućuje nesmetano istraživanje i kontakte uz poverenje u stalnu zaštitu od strane staratelja. Kada se dete ovog obrasca odvaja od majke, ono izražava uznemirenost koja može, a ne mora, da se pokaže kroz plač i kretanje za njom. Pri povratku majke, ovo dete reaguje osmehom, prilaskom i povratkom uobičajenim aktivnostima.

Nesigurni – ambivalentni obrazac (C) (oko 15% dece). Ova deca, čak i u prisustvu staratelja, pokazuju izraženu uznemirenost u susretu sa novom okolinom ili nepoznatom situacijom. Slabo se kreću po novom prostoru i teško ostvaruju kontakte sa novim osobama, težeći da stalno ostanu u fizičkom kontaktu i neposrednoj blizini svog staratelja. Pri odvajanju su veoma uznemireni, pokazuju jak protest kroz plač, praćenje staratelja, ali se pri povratku teško smiruju, često imaju napade besa prema staratelju, ne nastavljaju svoje aktivnosti, već ostaju u fizičkoj blizini staratelja, za koju je očigledno da ne pomaže da se dete oseća bolje.

Nesigurni-izbegavajući obrazac (A) (oko 20%) dece. Ova deca u novoj, nepoznatoj situaciji, izgledaju, čak i prenaglašeno, samostalni – istražuju okolinu bez traženja kontakta sa starateljem. Kada ostaju sami ili sa nepoznatom osobom, ne pokazuju uznemirenost, ili se brzo uteše u interakciji sa bilo kim. Kada se staratelj vrati, najčešće ga ignorišu, izostaje fizički ili bilo kakav drugi kontakt, izbegavaju interakciju sa starateljem, čak i ako on priđe detetu. Pojedina deca (veoma mali broj iz, najčešće, visoko rizičnih porodica) imaju ponašanja koja pripadaju različitim obrascima, a povezana su čudno, bez reda i mogućnosti da se opaži pravilnost. To su često kontradiktorna ponašanja (kretanje ka majci, a zatim zaobilaženje ili beg od nje), neprirodni položaj tela (ukočenost), neusmereno isprekidano kretanje, izražena usporenost, neadekvatna facijalna ekspresija, jasno izražavanje straha od roditelja i slično. Ova deca se klasifikuju kao nesigurna – dezorganizovana (D) i pokazuju izraženu vulnerabilnost.

* Tekst je preuzet iz priručnika namenjenog kao pomoć vaspitačima i medicinkim sestrama za podsticanje socioemocionalnog razvoja dece na predškolskom uzrastu. Priručnik nosi naziv „Vrtić kao baza emocionalne sigurnosti – jačanje kapaciteta za socioemocionalni razvoj deteta“ autori – Dr Ivana Mihić, Spomenka Divljan, Olgica Stojić, Neda Đilas.

U okviru sadržaja koji nudi, priručnik pruža mogućnost da zaposleni u predškolskim ustanovama putem predstavljenih studija slučajeva (opisi sigurno i nesigurno vezane dece) i datih instrumenata (snimaju sigurnu bazu deteta sa majkom, nivo adaptiranosti detata na vrtić i nivo senzitivnosti majke) jasnije prepoznaju potrebe dece i roditelja i da planiraju smernice u pravcu adekvatnog podsticanja socioemocionalnog razvoja dece.

* Za sve one koji žele saznati više o aktivnostima kojima se bavi Tim Sigurna baza – predlažemo da se jave na e-mail – vrticsigbaz@gmail.com ili da ukucaju nalog na facebook/vrtic kao sigurna baza.

Ovaj unos je objavljen pod Saveti. Zabeležite stalnu vezu.