Како се гради дететов афективни профил – или шта треба знати да бисмо деци помогли да се правилно социо-емоционално развијају?

Када вам једногодишње дете са својом мајком долази у посету први пут оно има специфична препознатљива понашања – већину времена у почетку проводи уз своју мајку, од ње се повремено, на кратко, одваја и враћа јој се, крећући се сваки пут све даље по просторији и приближавајући се вама или другим особама у њој. Док се креће по просторији повремено диже поглед тражећи мајку, осмехне јој се, или је дозива, а уколико нешто узме, или добије од вас, носи до мајке. Ово понашање је уобичајено, развојно је потпуно очекивано, и, иако може изгледати као да се ради о стиду или „открављивању“ заправо се ради о функционисању деликатног механизма којим дете тражи и добија заштиту од стране одраслих. Тај механизам је афективна везаност. У основи теорије о афективној везаности налази се неколико основних претпоставки – дете је спретно да од најранијих дана активно тражи заштиту када опази нелагодност или ситуацију процени као нову, за њега несигурну или опасну. Тада шаље сигнале старатељу којима изазива реакцију заштите, на коју реагује смиривањем, чинећи тако, за узврат, свог старатеља све више увереним у сопствену компетентност да брине о детету. Основни сигнали које дете има на располагању су уједно једне од првих „комуникацијских“ вештина којима овладава – плач, осмех, привијање (грљење), праћење (погледом или кретањем) и дозивање. – једнако као што дете има описане вештине, и родитељ (старатељ) има развијену тенденцију бриге која се, током развоја односа родитељ-дете, уиграва ослањајући се на циклус: опажена нелагодност- дететов сигнал- пружена заштита- дететово смиривање. Механизам афективне везаности представља, према неким ауторима, урођен систем понашања којим се обезбеђује трајање врсте, који се развија кроз неколико стадијума, током ког и дете и старатељ активно учествују у формирању специфичне, релативно трајне релације међу њима. Током свог развоја, механизам афективне везаности ће довести до тога да дете издваја једну особу из свог окружења од које чешће тражи заштиту (примарни старатељ),до развијених реакција протеста при одвајању од ове особе (плач, негодовање када особа одлази и смиривање и изражавање радости када та особа долази, привијање уз њу и касније самостално опуштено истраживање простора, или игра). Блага узнемиреност при одвајању од ове, такозване, примарне фигуре афективне везаности, трајаће дуго, чак и до 3-4 године живота, али ће развој когнитивних вештина омогућити да временом она буде све мања, пре свега захваљујући вештини стварања унутрашњих представа о старатељу и свести о његовој бризи и када он није физички присутан, те генерализацији уверења да људи око детета могу да му пруже утеху, подршку и заштиту када је то потребно. Пун формиран механизам афективне везаности, подразумева развој такозваног унутрашњег радног модела, којим заправо, искуства из релације мајка-дете постају релативно стабилни и тешко променљиви модели других детових релација које ствара током детињства и касније – са вршњацима, васпитачима, партнерима, али и као родитељ – са сопственом децом. Ефекти ових првих афективних веза биће видљиви и у дететовом самопоштовању, самопоуздању, резилијентности, развоју игре, емоционалном функционисању, социјалним вештинама и у низу других аспеката развоја. Чиниоци који утичу на квалитет формираног модела могу бити – карактеристике и вештине родитеља (старатеља; ово се пре свега односи на остетљивост родитеља током интеракције), ниско присутна ометања током игре, доступност за дете (како физичка, тако и психичка), заинтересованост за дете, тачно препознавање његових потреба, адекватно (временски и захтеву прилагођено) реаговање, одвајање дететове перспективе од своје личне. Све ове вештине називају се осетјивост (сензитивност, респонзивност) родитеља. И друге особине родитеља, међутим, могу бити значајне. Сапомоуздање, друштвености, отвореност, аутономија, адаптабилност, позитиван емотивни тон могу бити значајне за развој квалитетног односа са дететом, док потенцијално негативан утицај могу имати депресивност родитеља, постојање психичких проблема, стреса и слично. – Односи у окружењу детета – ово се пре свега односи на квалитет односа унутар породице у којој дете расте (брачни однос, сарадња међу родитељима, однос са другом децом). Једнако тако, значајним се показују и односи родитеља са својим породицама порекла, те квалитет бриге и остварена афективна везаност родитеља у односу са својим старатељима. – култура у којој дете одраста значајно утиче, пре свега дефинишући доминантне обрасце бриге – „упутства“ о томе како се према детету треба понашати. Нашу културу, на пример, карактеришу велика усмереност ка детету, топло, (пре)заштићујуће понашање, те високи стандарди улоге родитеља, поготову за улогу мајке.

Карактеристике самог детета (темперамента, генералног здравља…) такође могу да допринесу квалитету односа са старатељем. Ипак, истраживања углавном указују на то да су карактеристике детета у значајној интеракцији са сензитивношћу родитеља, то јест да ће родитељске реакције бити, када је реч о квалитетном односу са дететом, значајно уигране са карактеристикама детета.

Сигурни образац (Б) – најзаступљенији у популацији (до 65%) деце. Ова деца, у присуству старатеља, веома слободно истражују околину – када се нађу на новом простору, она се по њему активно крећу, анализирају га, узимају играчке, ступају у контакт са другима и слично. При том, повремено траже (погледом или дозивањем) старатеља, враћају му се, добијајући физички контакт или вербалну подршку за даљу активност. Овакво понашање базира се на такозваној бази сигурности у релацији са старатељем, која омогућује несметано истраживање и контакте уз поверење у сталну заштиту од стране старатеља. Када се дете овог обрасца одваја од мајке, оно изражава узнемиреност која може, а не мора, да се покаже кроз плач и кретање за њом. При повратку мајке, ово дете реагује осмехом, приласком и повратком уобичајеним активностима.

Несигурни – амбивалентни образац (Ц) (око 15% деце). Ова деца, чак и у присуству старатеља, показују изражену узнемиреност у сусрету са новом околином или непознатом ситуацијом. Слабо се крећу по новом простору и тешко остварују контакте са новим особама, тежећи да стално остану у физичком контакту и непосредној близини свог старатеља. При одвајању су веома узнемирени, показују јак протест кроз плач, праћење старатеља, али се при повратку тешко смирују, често имају нападе беса према старатељу, не настављају своје активности, већ остају у физичкој близини старатеља, за коју је очигледно да не помаже да се дете осећа боље.

Несигурни-избегавајући образац (А) (око 20%) деце. Ова деца у новој, непознатој ситуацији, изгледају, чак и пренаглашено, самостални – истражују околину без тражења контакта са старатељем. Када остају сами или са непознатом особом, не показују узнемиреност, или се брзо утеше у интеракцији са било ким. Када се старатељ врати, најчешће га игноришу, изостаје физички или било какав други контакт, избегавају интеракцију са старатељем, чак и ако он приђе детету. Поједина деца (веома мали број из, најчешће, високо ризичних породица) имају понашања која припадају различитим обрасцима, а повезана су чудно, без реда и могућности да се опажи правилност. То су често контрадикторна понашања (кретање ка мајци, а затим заобилажење или бег од ње), неприродни положај тела (укоченост), неусмерено испрекидано кретање, изражена успореност, неадекватна фацијална експресија, јасно изражавање страха од родитеља и слично. Ова деца се класификују као несигурна – дезорганизована (Д) и показују изражену вулнерабилност.

* Текст је преузет из приручника намењеног као помоћ васпитачима и медицинким сестрама за подстицање социоемоционалног развоја деце на предшколском узрасту. Приручник носи назив „Вртић као база емоционалне сигурности – јачање капацитета за социоемоционални развој детета“ аутори – Др Ивана Михић, Споменка Дивљан, Олгица Стојић, Неда Ђилас.

У оквиру садржаја који нуди, приручник пружа могућност да запослени у предшколским установама путем представљених студија случајева (описи сигурно и несигурно везане деце) и датих инструмената (снимају сигурну базу детета са мајком, ниво адаптираности детата на вртић и ниво сензитивности мајке) јасније препознају потребе деце и родитеља и да планирају смернице у правцу адекватног подстицања социоемоционалног развоја деце.

* За све оне који желе сазнати више о активностима којима се бави Тим Сигурна база – предлажемо да се јаве на e-mail – vrticsigbaz@gmail.com или да укуцају nalog на facebook/vrtic kao sigurna baza.

Овај унос је објављен под Савети. Забележите сталну везу.