Emocionalna pismenost ili da li nam deca srećno žive

Danas se u stručnoj literaturi i literaturi koja tretira roditeljske teme dosta prostora posvećuje temi emocionalne pismenosti dece i kako ih voditi ka toj veštini.

O čemu se radi?

Nekada tako često pominjana opšta inteligencija i oslanjanje na tu sposobnost kao osnovu uspešnosti pojedinca, u poslednje vreme poprima značajan zaokret u pravcu novih saznanja na ovom polju i sve češće čujemo da naša deca, ali i svi mi, imamo različite sposobnosti , na različitim nivoima razvoja, ali dobra vest je da sve te sposobnosti mogu da se dalje razvijaju putem podsticanja od strane roditelja i stručnjaka.

Za sposobnosti koje se donose na različite socijalne veštine koje su nam važne za uspešno funkcionisanje u zajednici, na poslu, u porodici, ali i za one koje se odnose na kvalitetno poimanje nas samih tj. sposobnosti koje bi se donosile da znamo prepoznati sopstvene potrebe, znati ih usmeriti, zadovoljiti na socijalno prihvatljiv način i biti spreman na lični razvoj tokom života- sve ove sposobnosti i veštine imaju veze sa onim što zovemo emocionalna pismenost.

Kako razumemo šta je to emocionalna pismenost?

To je sposobnost da imamo uvid u to kako se osećamo, da znamo da to imenujemo, da imamo razumevanje uzroka tih stanja, da znamo uspešno rešavati konflikte, da znamo kanalisati neprijatne emocije i sposobnost da umemo da se stavimo u cipele drugih, šta drugi osećaju, za čim imaju potrebu, što zovemo empatija za druge. Sve ukazuje da osobe koje imaju ove sposobnosti i veštine imaju mnogo veće šanse za postizanje uspeha na ličnom i profesionalnom planu. Tako je dokazano da su deca sa većom emocionalnom inteligencijom uspešnija u školi iako im je opšta inteligencija prosečna, bolje se uklapaju u društvo vršnjaka, a kada odrastu imaju bolje predispozicije da budu uspešniji u profesijama, a naročito u onim kao što su prosvetni radnici i menadžeri, ali i da imaju kvalitetnije i trajnije partnerske odnose. Dakle, sve ukazuje na značaj i potrebu da se bavimo ovom temom kao roditelji i stručnjaci.

Osim programa u vrtićima i školama koji za cilj imaju planirano bavljenje podsticanjem emocionalne kompetencije kod dece, postoje konkretna uputstva za podsticanje emocionalne pismenosti kod dece:

  • u svakodnevnim životnim situacijama obraćajte pažnju detetu na to kako se oseća;

  • tražite od deteta da imenuje emocije kada vidite da ih je svesno;

  • upućujte dete da u konfliktima sa braćom i sestrama, ali i sa drugarima razmišlja kako se oni osećaju, da to prepozna preko njihovog izraza lica ili ponašanja;

  • sami govorite o tome kako se osećate, imenujte sopstvena emocionalna stanja redovno pred decom, razgovarajte o emocijama na način da deca imaju dobar model od kojeg uče kako se to radi;

  • ponudite detetu da gledajući crtani film ili omiljenu bajku razgovarate kako se ko od likova osećao, kako su to prepoznavali, vodite razgovor u pravcu da uče imenovati emocije i čitati ih na osnovu neverbalnih iskaza;

  • u novinama, slikovnicama dajte deci zadatak da pronalaze izraze lica koji su tužni, ljuti, srećni, zadovoljni…

  • deca mogu da crtaju ljudska lica sa različitim emocionalnim izrazima i da nakon toga o tome razgovarate (kada se dete tako osećalo, šta bi mu bilo od pomoći da bi se u tim trenucima osećalo bolje..)

Dakle, svaka životna situacija jeste prilika da se deca upute u svet emocija, njihovog razumevanja i kanalisanja. Važno je znati da se pre pete godine sa decom ne može raditi neki opsežniji program na ovu temu, ali svakako da je do pete godine važno kako će se roditelji postaviti kao primarno dečje okruženje od kojih deca najviše uče i stiču osnovu za sve kasnije nadogradnje.

Ovaj unos je objavljen pod Saveti. Zabeležite stalnu vezu.