Емоционална писменост или да ли нам деца срећно живе

Данас се у стручној литератури и литератури која третира родитељске теме доста простора посвећује теми емоционалне писмености деце и како их водити ка тој вештини.

О чему се ради?

Некада тако често помињана општа интелигенција и ослањање на ту способност као основу успешности појединца, у последње време поприма значајан заокрет у правцу нових сазнања на овом пољу и све чешће чујемо да наша деца, али и сви ми, имамо различите способности , на различитим нивоима развоја, али добра вест је да све те способности могу да се даље развијају путем подстицања од стране родитеља и стручњака.

За способности које се доносе на различите социјалне вештине које су нам важне за успешно функционисање у заједници, на послу, у породици, али и за оне које се односе на квалитетно поимање нас самих тј. способности које би се доносиле да знамо препознати сопствене потребе, знати их усмерити, задовољити на социјално прихватљив начин и бити спреман на лични развој током живота- све ове способности и вештине имају везе са оним што зовемо емоционална писменост.

Како разумемо шта је то емоционална писменост?

То је способност да имамо увид у то како се осећамо, да знамо да то именујемо, да имамо разумевање узрока тих стања, да знамо успешно решавати конфликте, да знамо каналисати непријатне емоције и способност да умемо да се ставимо у ципеле других, шта други осећају, за чим имају потребу, што зовемо емпатија за друге. Све указује да особе које имају ове способности и вештине имају много веће шансе за постизање успеха на личном и професионалном плану. Тако је доказано да су деца са већом емоционалном интелигенцијом успешнија у школи иако им је општа интелигенција просечна, боље се уклапају у друштво вршњака, а када одрасту имају боље предиспозиције да буду успешнији у професијама, а нарочито у оним као што су просветни радници и менаџери, али и да имају квалитетније и трајније партнерске односе. Дакле, све указује на значај и потребу да се бавимо овом темом као родитељи и стручњаци.

Осим програма у вртићима и школама који за циљ имају планирано бављење подстицањем емоционалне компетенције код деце, постоје конкретна упутства за подстицање емоционалне писмености код деце:

  • у свакодневним животним ситуацијама обраћајте пажњу детету на то како се осећа;

  • тражите од детета да именује емоције када видите да их је свесно;

  • упућујте дете да у конфликтима са браћом и сестрама, али и са другарима размишља како се они осећају, да то препозна преко њиховог израза лица или понашања;

  • сами говорите о томе како се осећате, именујте сопствена емоционална стања редовно пред децом, разговарајте о емоцијама на начин да деца имају добар модел од којег уче како се то ради;

  • понудите детету да гледајући цртани филм или омиљену бајку разговарате како се ко од ликова осећао, како су то препознавали, водите разговор у правцу да уче именовати емоције и читати их на основу невербалних исказа;

  • у новинама, сликовницама дајте деци задатак да проналазе изразе лица који су тужни, љути, срећни, задовољни…

  • деца могу да цртају људска лица са различитим емоционалним изразима и да након тога о томе разговарате (када се дете тако осећало, шта би му било од помоћи да би се у тим тренуцима осећало боље..)

Дакле, свака животна ситуација јесте прилика да се деца упуте у свет емоција, њиховог разумевања и каналисања. Важно је знати да се пре пете године са децом не може радити неки опсежнији програм на ову тему, али свакако да је до пете године важно како ће се родитељи поставити као примарно дечје окружење од којих деца највише уче и стичу основу за све касније надоградње.

Овај унос је објављен под Савети. Забележите сталну везу.